Zlato pripada najstarijoj vrsti metala, koje su ljudi preradili. Zato što se u prirodi pojavljuje skoro isključivo u obliku čistog metala (ne kao jedinjenje), njegova obrada nije zahtevala prethodno savladavanje tehnologije topljenja rude. U 5 veku p.n.e. se pojavila se obrada zlata i ostalih metala uz pomoć metalurgije. Najstariji dokazi o korišćenju zlata potiču sa teritorije Azije iz perioda od oko 6000. godine p.n.e. Iz Evrope potiču prva nalazišta obrađenog zlata iz 5 veka p.n.e. u bugarskoj Varni.
U bilo kom obliku su zlato obrađivali u skoro svakoj naprednoj kulturi ljudske istorije. Zlatno blago egipatskih faraona potiču pre svega iz rudnika Sinaj i u Nubiji. Konkretno u Egiptu se zlato nalazilo u egipatskim mestima Abydos, ova težišta su bila relativno brzo iscrpljena.
Zlato su dovozili morskom ekspedicijom iz zemlje Punt (današnja istočna afrička obala), koje su se održavale za vladavine kraljice Hatšepsut (nakon 1500. godine p. n. e.).
Faraon je bio sahranjen direktno u zlatnom kovčegu a njegovo je lice pokrivala maska od zlatnog lima. S obzirom na to da je Tutahamon bio vladar za egipatske razmere skoro bezznačajan, može se lako predpostaviti, kakve su količine dragocenih metala bile kod najjačih faraona. Predpostavlja se da je zbog pokradanja grobnica slavnih faraona spustila u Egiptu inflaciju, napravila privredni rastroj i postalo je jedan od razloga zašto je Egipat u 1 veku p.n.e. izgubio svoje jak položaj.
Zajedno sa Egiptom je nastala civilizacija i u drevnoj Mesopotamiji. Aluvijska ravnica Eufrata i Tigrisa je bila na zlato i druge metale veoma siromašna, sumerski, vavilonski i asirski vladari su zbog toga zlato dovozili pre svega sa gora iranskih planina Zagros sa Elama (današnji jugozapadni Iran) i iz doline Inda. Bogatstvo zlatnih predmeta, naprimer posmrtne maske, kacige, šnale, minjđuše i amuleti su bili nađeni u poznatim kraljevskim grobnicama u Uru (posle 3000 godine p.n.e.). Za livenje zlata su koristili metodu izgubljenog voska. Mesopotamski umetnici su uspeli da iskuju zlatne folije do debljine hiljaditine milimetra a špekulira se takođe o tome, da je pilo poznato i pozlaćivanje uz pomoć primitivne galvanizacije.
Za najstarije države Bliskog istoka je baš zlato bio jedan od motiva održavanja trgovačkih puteva i direktno teritorijalno proširenje. Zlato i ostali dragoceni metali su služili od početka takođe kao sredstvo razmene. Već drevni Sumeri su sve cene proračunavali u zlato, srebro ili žitarice. Kao glavno sredstvo za plaćanje u Vavilonu su se koristile bakar i srebro – zlato je tu bilo za svakodnevnu razmenu previše dragoceno i skupo. Izmereni komadi metala su se označavali potpisima već u 2. – 3. milenijumu p.n.e.; ali ovi znaci nisu bili garantovani od strane državne vlasti, i iz tog razloga ova sredstva za plaćanje još uvek ne smatramo novcem po današnjim shvatanjima.
Iz Mesopotamije imamo puno dokumenata o tome kako se menjala cena zlata u odnosu na srebro – u starom veku se cena zlata menjala između 1/6 sve do 1/15. U Egiptu je bilo zlato u odnosu na srebro u većini perioda relativno jeftinije.
Interesantno je, da za razliku od Inka, Maja ili Asteka u Severnoj Americi zlato očigledno nije imalo posebnu vrednost. Univerzalno sredstvo za plaćanje sa svojom funkcijom je u nekim severnoameričkim kulturama bila druga roba, naprimer određena vrsta školjki.
Dok se u Južnoj Americi za najveću „zlatnu groznicu“ smatralo okradanje carstva Inaka, u Severnoj Americi je imalo potpuno drugačiji karakter. Na primer u Kanadi je zlato bilo objavljeno već 1835 godine i to nedaleko od Kvebeka. Velika većina zlatnih nalazišta Kanade se nalazilo u provinciji Superior. Medialno najpoznatija je ipak svakako nalazište zlata u oblasti Klondika na granici između kanadske provincije Jukon i Aljaskom.
Još je pre Klondajke se zlatna groznica odigrala u Kaliforniji (1849 godine). Kasnije je zlato bilo objavljeno u Britanskoj Kolumbiji. Na Aljasci je zlato bilo po prvi put sakupljano 1848 godine, dok je još pripadala carevini Rusiji. Od ovog perioda se zlato ispiralo i na drugim mestima Aljaske. Sopstvena zlatna groznica na Klondajci/Jukonu, kao što je zateko Džek London se odigrala godina 1896 – 1900. Izbila je slučajno kod jednog nalazišta u potoku, bez nekog očiglednog i racionalnog razloga. Ni u tom periodu od pet godina količine zlata nisu mogle da se uporede sa tim što se u tom periodu u Severnoj Americi nalazilo „normalno“.
Samo malo ljudi je uspelo tu da se obogati. Godine 1898 su tu kopači zlata pronašli 15 tona zlata u vrednosti od 10 miliona dolara, u blizkom Dawson City u barovima i salonima potrošili 60 miliona dolara. To pokazuje ko je na celom boomu najviše profitirao. Za vreme zlatne groznice je tu bilo pronađeno oko 75 tona zlata. Nekoliko kopača zlata tu radi u sopstvenom režimu do danas a 1998 godine se tu odigralo prvenstvo sveta u ispiranju zlata, gde je učestvovalo stotinjak ljudi.
Коментари
Постави коментар